U dosadašnjem životu sam jedno milionidvestapedesetšest puta čuo pitanje: Šta su čakre i da li one uopšte postoje? Mislim da sam isto toliko puta – što bi rekla Mara – prevrnuo trećim okom. E, da tim silnim prevrtanjem ne bih oštetio očni mišić ajna mi čakre, odlučio sam da napišem ovaj, nadam se informativan, članak, i tako dam koliko-toliko smislen odgovor na pitanje šta su čakre, koji bi istovremeno mogao pomoći i kod razumevanja pojma čakra, tojest čakre u množini.
Piše: Mihailo Kotarac
Čakra tj. čakre – značenje pojma
Čakra – चक्र – je sanskritska reč i označava okrugli objekt nalik disku koji može da se okreće, tj. vrti. Prva ikada u literaturi zabeležena pominjanja govore o točku, odnosno točkovima na kočiji nekog božanstva ili vladara. To istovremeno ne znači da su to bila prva pominjanja pojma, ikada. Štaviše, izvesno je da je reč čakra bila korišćena i ranije, ali pošto nemamo pristup usmenoj istoriji – niti ćemo ga ikada imati – ne možemo sa sigurnošću reći u kom kontekstu, kada, od koga… Takođe, to ne znači da sirotinja onomad nije koristila točkove ili zaprežna kola. Pre će biti da se o sirotinji u to vreme nisu pričale priče, legende i mitovi. Osim toga, jogijska je literatura na ovu temu (pre)često površna, pa ne bi bilo nit’ zgodno nit’ svrsishodno dodatno zamućivati postojeće priče i tako unositi još neproverenih informacija, koristeći živopisno izražavanje ili – u slučaju audio-vizuelnog sadržaja – prijatnu dikciju.
Osim transportno-teretnog, točkastog značenja u uticajnim sanskritskim rečnicima reč चक्र tj. čakra se pominje i u brojnim drugim kontekstima. Kao metafora za „točak“ vremena ili darme, kao ukupna vožnja kočijom, kao grnčarski točak, projektil okruglog oblika Višnuovog oružja, deo mlina za ulje ili mlina na vodeni pogon (vodenica Save Savanovića), kao astronomski krug, ciklus godišnjih doba, vojna formacija ili jedinica određene veličine, ali i ring (teren) u kojem se bori, kao celina tj. ukupnost nečega, geografski pojam u smislu grupacije sela i naselja, kao ceo broj (ne kao π koji ima vrednost 3.14159265359…, nego kao 5 – ocena koju su svi dali našem kursu za instruktore joge). Osim toga reč चक्र tj. čakra značila je i rečni vrtlog, nepouzdanu spravu u koju se ne bi trebalo oslanjati, ali i neku okruglu stvar u vezi sa ili napravljenu od biljke papirus.
Nešto kasnije, tokom istorije, reč čakra se počela koristiti i za obeležavanje delova ljudskog tela raspoređenih uz kičmu (kao osnovu), a za koje se smatralo – a neki i dalje smatraju – da predstavljaju energetske tačke, odnosno centre za protok nekakve energije. Drugačije rečeno, od jednog istorijskog trenutka pojam je korišćen i za organizaciju i objašnjenje ljudskog tela, odnosno njegovih pojedinih delova i funkcija. Po logici stvari, sva ta objašnjenja i opisi su mogli biti bazirani, isključivo i samo, na u to vreme i na tom mestu dostupnim znanjima. Dakle, jedan riši-guru iz pokrajine Goa – sve i na glavu da se posadi, što se u jogi danas i inače često radi – nije mogao govoriti o žlezdama, neurotransmiterima, hormonima, atomima, molekulima, ćelijama, centralnom i perifernom nervnom sistemu i brojnim drugim podacima koja su nama danas dostupni.
Čakra tj. चक्र – kratka istorija upotrebe jednog pojma
Naučnici na zapadu se uglavnom slažu oko toga da je, u kontekstu organizacije i opisa ljudskog tela, pojam čakri zabeležen u vedskoj literaturi, nastaloj nakon prodora arijskih plemena na teritoriju današnje Indije, Avganisatana i Pakistana, a u periodu između 1500. i 500. g.p.n.e.
Istovremeno, određeni broj indijskih naučnika smatra da je pojam mnogo stariji, te da su ga drevni učenjaci i mudraci, takozvani rišiji, prenosili usmeno mnogo pre Veda i prodora arijevskih naroda. To tumačenje postalo je popularno sa procvatom indijskog nacionalizma i tokom borbe protiv kolonijalnih vlasti. Mišljenja sam da to pomalo liči na onaj momenat kada kod nas kažu da su Srbi najstariji narod. Dakle, nit je pouzdano nit utemeljeno u ozbiljnoj analizi. Međutim, bilo bi i neozbiljno odbaciti mogućnost da je neki sličan pojam, ili više njih, korišćen i ranije. Prosto je moguće zamisliti da je danas rasprostranjeno značenje nastalo kombinacijom znanja koja su plod susreta dve kulture: starosedelačkih, sedentarnih naselja i nomadskih arijevskih plemena.
Za izvore u vezi sa tezom da su Srbi najstariji narod, pogledajte radove Jovanke Jolić.
Bilo kako bilo, na pitanje precizne istorije i hronologije upotrebe pojma čakre nikada nećemo naći kompletan odgovor. Razlog je veoma jednostavan i glasi: jer je isti utemeljen u tradiciji nastaloj na nama danas nedostupnim izvorima. Potragu dodatno otežava i momenat da su usmene tradicije u Indiji i danas prilično živahne, te da se priče, mitovi i legende, kako u prozi, tako i u stihu i dalje prenose direktnim putem, od usta do usta, od učitelja na učenika, bez bilo kakvih pisanih tragova.
Jedino nam preostaju informisane pretpostavke, ili što bi se u engleskom reklo educated guess.
Čakre kao energetski centri – hronologija jednog koncepta
Rekosmo već da je reč चक्र tj. čakra korišćena i da se obeleže i objasne regioni ljudskog tela. Raspoređeni uz kičmu, smatralo se – a pojedini još uvek smatraju – ti regioni bi trebalo da predstavljaju energetske centre. Takođe, veruje se i da isti mogu biti blokirani, te da su njihovo „zdravlje“ i energetska protočnost u direktnoj vezi sa socijalnim, fizičkim, mentalnim, spritualnim i emocionalnim blagostanjem čoveka.
U vedsko vreme (1500. – 500. g.p.n.e) nije postojao razrađen sistem ili model telesnih čakri. Pojam je korišćen u metaforične svrhe. Ponekad, vrlo verovarno i u vezi sa ljudskim telom, ali ne kao osmišljen i organizovan model, kakav je nama danas poznat. U ta vremena je ritual, sa naglaskom na njegovo precizno i tačno izvođenje – bez mnogo pitanja i razmišljanja – igrao najvažniju ulogu, dok je telo bilo u ko zna kom planu. Sa tim u vezi i pojam čakri je vrlo verovatno korišćen u svrhu izvođenja pojedinačnih rituala, npr. kao opis specifičnog položaja tela ili jednog njegovog dela, tokom rituala, a sa ciljem zadovoljenja potreba i oraspoloženja određenog božanstava, sveca, demona…
U periodu Upanišada – negde od 600 g.p.n.e. do 300 g.n.e. – ritualima se sve više prilazi iz filozofske perspektive tj. objašnjava se njihova pozadina i dodaje im se filozofska podloga. Pokušava se ponuditi određeni broj koliko-toliko smislenih tumačenja kako se i šta tokom rituala, sa kojim ciljem izvodi. Ovde se priča o čakrama eventualno produbljuje i proširuje, međutim to još uvek nisu razrađeni i povezani sistemi i modeli. Ako se igde i pojavljuju u grupi, reč je o grupama različitih veličina, u kojima im broj varira između četiri i sedam.
Čakru pominje i Patanđali, za kojeg se smatra da je komponovao možda najuticajniju zbirku iskaza u vezi sa filozofijom joge, najverovatnije između 200 i 400 godine nove ere. U delu trećeg poglavlja – sutre 3.29 – 3.34 ili 3.30 – 3.35, zavisi od prevoda – Patanđali se eksplicitno bavi ljudskim telom. Reč čakra pominje se samo u prvoj od navedenih šest sutri i na sanskritu stoji: „नाभिचक्रे कायव्युहाज्ञं“, latinizovano „Naabhichakre kaayavyuhaajñam“.
Parafraza mog čitanja ove sutre glasi: Poznavanje pupčanog centra, donosi spoznaju telesnih funkcija. Naravno, za istu ima i drugačijih tumačenja, ali kod svih, bez izuzetka, u centru stoji pupak i okolina. Još jedno „naravno“, bilo je – a ima ih i danas – pokušaja da se na osnovu ove, odnosno ovih nekoliko sutri, iskonstruiše cela priča o tome kako jelte i Patanđali priča o čakrama koje mi danas poznajemo kao takve. Plus, pokušava se iskoristiti njegov autoritet kao dokaz da čakre postoje. Međutim, to je istorijski i logički pogrešno. Čak sam mišljenja da je Patanđali bio u stanju više kritički i logično razmišljati, takođe u kategorijama simbola i metafora, nego što je to često slučaj na joga sceni danas.
Procvat pojma i nastanak brojnih čakra-sistema desio se u toku tantričkog perioda, kada se interesovanje za ljudsko telo polako premešta u centar nauke i filozofije i postaje sve intrigantnija tema. Pojedini istoričari smatraju da je tantrička misao čak i danas aktuelna, te da se i dalje razvija. Drugi sumnjaju u to i navode da se na polju tantre ništa novo već vekovima nije desilo. U svakom slučaju reč je o veoma dugom periodu koji počinje verovatno oko 200 g.p.n.e., a u kojem je bilo i uspona i padova kreativnosti i produktivnosti. Zlatnim dobom tantre smatra se period između 700. i 1200. g.n.e., kada je čovek kao telesno biće postao skoro pa najbitniji i najinteresantniji objekt proučavanja i promišljanja u religijskim krugovima. U ovo vreme razvio se i najveći broj modela koji sadrži od pet, sedam, 12, 21, 50, 114, pa i do preko 10.000 čakri. Nije zgoreg pomenuti da ovaj period koincidira i sa prodorom islama na istok i smatram da bi bilo nesmotreno zanemariti uticaj avramskih religija – u ovom slučaju islama – na darmičke sisteme i priču o čakrama.
Nakon 500 zlatnih godina, s početkom XIII veka, nastupa 300 godina smanjenog interesovanja za telo iz tantričke perspektive, pa samim tim i za čakre, na indijskom potkontinentu. Međutim, ideja se preko današnjeg Nepala, Tibeta, Bengala itd. širi na sever i sveroistok Azije. Na tom putu, razlike u lokalnim kulturama doprinose drugačijem shvatanju i tumačenju postojećih čakra-sistema, ali i njihovom daljem razvoju i nadogradnji. Drugim rečima, zahvaljujući geografskom širenju i susretu sa novim legendama, mitovima, kultovima i verovanjima, sa kojima se neminovno prepliću, priče o čakrama postaju sve različitije, šarenije i živopisnije. Smanjen intenzitet interesovanja za telesno će na potkontinentu ostati aktuelan i tokom kolonijalizacije od strane zapadnoevropskih sila. Tako će biti sve do formiranja pokreta oslobođenja i buđenja hindu nacionalizma u XIX i XX veku. Novo vreme karakteriše i nagli porast interesovanja za autentičnu hindu kulturu i istoriju, koji uključuje i brojne tradicionalne – ili bar tako prikazane – istorijske narative, mitove i legende o slavnoj i bogatoj istoriji snažnog i borbenog hindu tela. Među svim tim brojnim pričama, svoje mesto je verovatno našla i ova o čakrama.
Na slici ispod je jedan klasičan prikaz modela od sedam (glavnih) čakri preuzet iz joga rukopisa nastalog 1899. godine, upravo u vreme nacionalnog preporoda na indijskom potkontinentu.
Sedam čakri – najpopularniji model na zapadu
Od velikog broja modela nastalih tokom tantričkog i revitalizovanih tokom perioda nacionalnog buđenja, danas je najrasprostranjeniji i najpoznatiji sistem od sedam čakri. Veruje se da je isti uobličen u Kašmiru, u okviru šivističke tradicije, ali nije poznato kada je tačno nastao, koliko se dugo razvijao i kako se menjao tokom razvoja.
Istorijska analiza narativa veliki uticaj na današnje razumevanje čakri pripisuje i razvoju teozofije, a sa njom i pojavi misticizma i okultizma u Americi, kao i interesovanju Karla Junga za dalekoistočne psihološke i filozofske koncepte. Vivekanandino gostovanje na svetskom parlamentu religija, u Čikagu 1893. godine je takođe probudilo intersovanje na zapadnoj hemisferi.
Ipak, presudni uticaj imao je Ser Džon Vudrof, britanski orjentalista, poznat pod pseudonimom Artur Avalon, i njegov prevod i interpretacija sanskritskih tekstova sabranih u knjizi The Serpent Power. Taj osrednji do relativno loš prevod – što je kasnije utvrđeno, kada je nekoliki sanskritologa isti uporedilo sa izvornim tekstovima – je vrlo verovatno uzrok i današnjem tumačenju čakri od strane raznih njuejdž pokreta, te njihovo povezivanje sa bojama, biljkama, dragim i poludragim kamenjem, kristalima, metalima, seksualnim i erotskim praksama, astrološkim znacima i šta znam sa čime sve još ne.
Glavni izvornik Vudrofu bio je tekst iz 1577. godine koji se pripisuje autoru Purnananda Jati. Pored toga korišćeni su i tekst Sarada-tilaka iz XIII veka u kojem se pominju i sistemi sa više od sedam, kao i Šiva-samhita nastala u XIV i XV veku, u kojem se pominje samo taj jedan, danas popularni, sistem od sedam čakri. Smatra se da je najveći problem Avalonovog prevoda predstavljanje čakri kao neupitnih činjenica, te korišćenje opisnog jezika u smislu da se iste nalaze na određenom mestu, imaju vrlo jasne karakteristike, isceliteljske efekte itd. To gotovo po pravilu nikada nije slučaj u sanskritskim tekstovima koji se bave sličnom tematikom i u kojima se uglavnom govori o praksama, vizualizacijama, mantranju i povezivanjima istih sa – u ovom slučaju – određenim regionima tela.
Dakle, danas najpopularniji model čakri – prikazan na slici iznad – baziran je na Avalonovom lošem prevodu i kompilaciji više sanskritskih izvornika, ali i na razumevanju i interpretacijama američkih mistika i okultista s kraja XIX i početka XX veka. I naravno Jung.
Sedam čakri o kojima je gore reč, a koje danas pominju gotovo svi koje tema intersuje, su:
- Muladara, takozvana korenska čakra se navodno nalazi na dnu kičme, između anusa i genitalija. Ona bi trebalo da utiče na osnovne ljudske nagone kao što su seks, hrana, san i samoodržanje.
- Svadistana nosi titulu sakralne čakre, locirana je u predelu karlice i veruje se da je zadužena za regulaciju emocija i želja koje imamo.
- Manipura je pupčana čakra. To je ona koju je pomenuo i Patanđali, samo što on govori o oblasti tela „u krugu“ oko pupka, a ne o energetskom centru. Današnje tumačenje ovoj čakri od zaduženja pripisuje pomoć pri varenju i to ne samo hrane nego i životnih iskustava.
- Anahata je jelte srčana čakra i nalazi se, gde drugo do, u predelu srca. Njen zadatak je da vam pomogne da se povežete sa ljubavlju.
- Višuda koja se nalazi u grlu je zadužena za artikulaciju autentičnost i lično izražavanje.
- Ajna je treće oko za koje me Mara optužuje da ga prevrćem i naravno smeštena je između obrva. Ona je zadužena za sticanje znanja i razvoj svesti.
- Sahasrara je krunska čakra i lebdi neposredno iznad temena glave. Ona podstiče prosvetljenje i dublje razumevanje sebe i sveta oko nas.
Obrazovna kategorija u okviru velikog broja savremenih kurseva za instruktore joge, u kojoj se ovaj sistem najčešće tematizuje – zajedno sa nadijima i sličnim konceptima – naziva se „suptilna anatomija“.
Moje lično – usudiću se da kažem informisano – mišljenje je da je to pogrešno. Razlog je vrlo jednostavan i glasi: ili je nešto anatomija ili nije anatomija, po istom ključu po kojem nemamo suptilnu matematiku, suptilnu biologiju, veterinu ili medicinu, kao ni suptilnu sociologiju ili psihologiju, ne bi trebalo da postoji ni suptilna anatomija. Ali to je samo moje mišljenje.
Ne, to ne znači da se temom čakri ne bi trebalo baviti. Naravno da bi trebalo! Samo smatram da je jedini ispravan okvir za takav poduhvat istorija promišljanja o ljudskom telu ili istorija anatomije. Isključivo u takvim okvirima bi se jedan svakako interesantan, ali zastareo način posmatranja, izučavanja i objašnjavanja ljudskog tela – a sa tim u vezi i psihe – na svrsishodan i koristan način i mogao proučavati i objašnjavati. Drugim rečima, ne postoji ni jedna metoda koja se koristi u anatomiji – ili bilo kojoj drugoj naučnoj disciplini – koja bi mogla na bilo koji način pokazati i dokazati postojanje čakri.
Zaključak: šta su čakre, energetski centri, ili nešto drugo?
Ako se detaljnije pročita lista ili baci pogled na slike iznad, postane jasno da su neki od navedenih regiona u kojima se veruje da su čakre smeštene, natprosečno inervisani, odnosno da ih karakteriše viša koncentraciju nerava u odnosu na ostale delove tela. Takođe, pojedini se nalaze u blizini žlezda. Npr. veruje se da se manipura nalazi u predelu solarnog pleksusa, u kojem je najveća koncentracija nerava u stomaku. Drugi primer je ajna, koja simbolizuje treće oko i smatra se da leži između obrva, u visini epifize. Neki kažu i da je reč o hipofizi. I evo, već ta dilema je dovoljno problematična jer je teško odrediti šta bi ajna tj. treće oko trebalo da reguliše i čemu služi. Da l je epi il’ je hipi?
Problem je bio i ostao i to što je nemoguće dokazati njihovo postojanje, te da je jedino moguće rešenje verovati u njih ili ne, a svi verovatno poznajemo izreku da vera i brda pomera. Pa čak i ako se složimo da su u pitanju „samo“ metafore, teško je objasniti veze između metofora, regiona tela i svega ostalog što se čakrama pripisuje i šta bi trebalo da podstaknu, reše, terapiraju, iscele i izleče… osim naravno u granicama placebo efekta.
Ovo po inerciji ne znači da su učenjaci koji su onomad proučavali ljudsko telo, pa tokom proučavanja primetili promene ili probleme i povezali ih sa određenim telesnim regionima, bili u krivu. Naravno da ne! Ljudski nagon da istražuje i otkriva je naša evolutivna prednost i potreba. Sa tim u vezi bilo bi pogrešno odbaciti i osporiti kreativni potencijal čoveka tog vremena da povezuje i objašnjava život i svet u sebi i oko sebe. Međutim, podjednako pogrešno bi bilo i tumačiti njihove zaključke iz perspektive modernih saznanja o ljudskom telu i organizmu pa još svemu tome dodati i horoskop, kamenje, emocije, boje i biljke.
Da, tačno je da postoje studije o meditaciji na čakre koje pokazuju opipljive rezultate u smislu koristi u pogledu smanjenja stresa, anksioznosti i depresije ili snižavanja krvnog pristiska. Ali slične rezultate pokazuju i brojne druge studije koje eksperimentalno proveravaju dobrobite drugih formi i oblika meditacije, u kojima se čakre i ne pominju. Drugim rečima, nije do čakri per se, nego vrlo verovatno do namernog usmeravanja i kontrole pažnje.
Osim toga, moguće je i da je reč o verovanju, te da verujućima baždarenje čakri neminovno dovodi do pozitivnog ishoda. Placebo efekat, kažu istraživanja, provereno može dovesti do smanjenja simptoma. Ako neko smatra da mu nešto pomaže, a istovremeno nema negativne posledice po njega, nju i okolinu, takva praksa bi mogla biti važan, praktičan i svrsishodan deo brige o sebi i sopstvenom zdravlju. A za to se suštinski može reći: ko vole, nije loše.